Pobediti umor za 48h

Decembar 2007. me je umorio, predhodni novembarski izlet do Beča bio je uzbudljiv, ali prekratak da bi bio relaksirajući. Dugo nije bilo nikakve prilike za stvarnu pauzu, praznici su prošli u kratkim razmacima, novogodišnji Bečej je bio lep bljesak, nisam spojila tri dana bez obaveza. Dodajući još i tradicionalna slavlja i neodoljive trpeze za koje u našem društvu nikad nije potreban poseban povod, eto muke-preopterećenost u svakom pogledu.

Januar se nastavio istim tempom i svečarski i radno, s malo spavanja, stresnim poslovnim situacijama, a hrana onda postaje relaksacija, kad već ne stižem na rekreaciju, šetnje su monotone, svode se na one kratke (kružne) Knez Mihailovom do Kalemegdana i nazad, često namenske da se usput ode u samoposlugu, uz, ako se u to mogu ubrojati, i šetnje u zatvorenom u pomami rasprodaja.
U petak sam bila na ivici snaga, shvatila sam da je vreme za mali odmor i test da li umem da sebi pružim 48h relaksa, pronadjem neku meru odmora i zabave, oduprem se navikama, ne dozvolim da me drži zarobljenu ono što me svakodnevno brine, nervira, zamajava, ponekad osećam kao grč u želudcu i vratu.

Mogu da objavim da je 48 prošlo i da sam uspela u svom naumu, svojim izborom aktivnosti, ali i uz pomoć najbližih, koji su prihvatili i razumeli moje potrebe. Nije to izgledalo kao paket aranžman u luksuznoj banji kako preporučuju ženski časopisi, nisam imala nikakve tretmane (što možda i ne bi bilo loše), tek uradila sam sledeće:
-naspavala sam se;
-ograničila gledanje TV programa (nisam gledala nijedne vesti, gledala sam samo tenis-bravo naši, uhvatila sam malo nedeljnog izbora u okviru emisije OPERA BOX na HRT1, što ću uraditi i sledećeg vikenda u nastavku najvljenog predstavljanja prošlogodišnjih baletskih postavki u Milanskoj Skali-vrhunski doživljaj, zatim s zadovoljstvom lenstvovala skoro celom dužinooom filma “Tito i ja”, dobar film ostaje dobar film i kad mu prodje vreme);
-po preporuci juče sam pogledala iz kućnog video blaga seriju “Boston Ligal”, i toliko se oduševila da nisam mogla da stanem 6 epizoda;
-ograničila vreme provedeno na internetu;
-povremeno sam prošetala, po kući i napolju, tek da ne dobijem “jet leg”, a neverovatno je da sam uz te male aktivne pauze pozavršavala sve što je bilo neohodno da me ne grize savest ili ponedeljek počne u haosu (uh, sad sam se setila d moram da prostrem veš:));
-kuvala sam svrsishodno, uglavnom smo bili na zdravoj hrani, svežem(?) voću, ako ne računam čvarke i salčiće koji su višom silom stigli na našu trpezu.

Osećam se odlično, ne samo da sam se odmorila, već mi mi je onaj deo svesti, koji je postao zavisnik od dnevnopolitičkih dogadjaja i strahova da će se desiti nešto što će fatalno ugroziti naš život, smiren-tu smo-gde smo.

48h nisam radila ništa što nisam htela. Naravno, to je i splet srećnih okolnosti, ali okolnosti moramo i iskoristiti, dati sebi šansu da ponekad biramo s kim i kako ćemo provoditi vreme.
Pada kiša, prijala mi je mala večernja šetnja- ona klasična kružna tura do Kališa.
Mojih 48h je isteklo, demokratski sam dozvolila da se uključi “Utisak nedelje”, možda ću se pridružiti, jer gostuje i Ivan Vejvoda, očekujući da će biti smislenih i pametnih reči (što postaje retkost u ovoj i većini drugih emisija). Pijačni odjek emisije već kreštavo dopire do mene dok ovo pišem, ne privlači me, jedan pametan na pet drugih nije dovoljno.
Izborila sam se za još jednu epizodu BL kasnije (BL nikako nije skraćenica od BelaLadja).
Odoh da relax paketu dodam i tzv. spa efekat i stavim masku (mladosti) umesto TV zagadjenja. Bio bi bonus da, najzad, pre spavanja, pročitam više od nekoliko strana knjige koju sam počela davne 2007.
Uglavnom sam u životu mrzela nedelju zbog ponedeljka. Možda ne mora da bude tako. Videćemo sutra.