Dnevnici su žanr koji sam smatrala škakljivom kategorijom, upotrebljivom i prihvatljivom za javno prikazivanje samo ukoliko su majstorsko delo.

Mnogo se toga promenilo odkad me je obuzeo internet, zagnjurivši se u beskraj njegovih mogucnosti pocela sam da komuniciram drugacije, klik po klik, mail po mail, comment po comment me je zagolicao postavljajuci pitanje da li i ja imam nešto da kazem nekom svetu, postepeno otkrivši iznenadjujucu zelju da dopustim bez selekcije mogucnost citanja i tumacnju mojih reci iz svakog, posebnog ili neocekivanog ugla, cak da otvoreno pozovem na to citanje i komentarisanje mog online dnevnika, prekršivši neku davnu zakletvu da dnevnik necu pisati.

Potvrdjaujuci mnogo koriscenu frazu “Nikad ne reci nikad” pocinjem da pišem o svakodnevnim dogadjajima, ljudima i svim pojavama na koje sam se saplela, bice to pogledi u cik-cak, i vice-versa, ponekad samo javljanje slikom-No Comment.