Archive for June, 2009

Čeka se Eliot Nes?

Naporno je neprekidno gledati i slušati na TV i čitati u ostalim medijima kako se vodi teška borba za poštovanje zakona i propisa, protiv korupcije, protiv zloupotreba i nemara….. a sasvim je uznemirujuće kad se to odigrava pred vašim očima iz dana u dan.

Ko o čemu… opet o Obilićevom vencu.

Ovako je, na radost gradjana koji stanuju u ovoj ulici, najzad po zakonu i uz asistenciju organa reda i mira juče ujutru krenula akcija raščišćavanja bez rešenja relevantnog gradskog organa postavljenih bašta nekoliko ugostiteljskih objekata i nekih skalamerija za zaštitu od sunca i ostalih nepogoda. Uspešno obavljen zadatak propratile su i TV kamere i gradska TV je objavila prilog da gradjani vide šta se sve može kad se hoće.

Istine radi, neki kafici su sav materijal iz svojih bašta odmah natovarili na kamion i odvezli.

Dosetljiviji i hrabriji su PONOVO sve rasklopljeno vratili u dvorište zgrade, koje su uzurpirali bespravno i beskrupulozno koriste dan i NOĆ, kao i podrume.

Sačekali  su par sati da se svi razidju.

A popodne, uz pojačanu buku nezadovoljnih zaposlenih kafića koji su iznosili iz pomenutog dvorišta stolove i ostalu opremu, plus rezervne suncobrane (tenda im je uklonjena pre podne), bašta Zu-Zu-a ponovo bila otvorena za njene verne goste.

Možda zbog te vernosti i istrajanosti svojih posetilaca kafedžije krše zakon. Oni su ovo mesto pohodili kao svetilište i kad je ulica bila u rekonstrukciji, prašnjava, bučna i smrdljiva (što je i trenutno).

I danas , mada dozvolu za postavljanje bašte i dalje nemaju, nameštaj je postavljen i sve radi kao da jučerašnje akcije nije ni bilo. Inspektor je bio iznenadjen. Da li smo i mi?

Gradjanska inicijativa postoji.

Čeka se Eliot Nes?

Knjiga utisaka 2009-Atos vodi!

Atos je napunio 7 meseci. Doneo je radost svakom danu koji  je s nama. Već je bio omiljen i poznat u kraju kao slatki klempa (na jedno uvo), ali, uz sve skeptike i teoretičare podizanja ušiju kod štenadi,  nas Vesti  je sustigao standarde, ne samo po težini. Najzad i ošišan (ta tema je za posebno poglavlje),  naglo “smršavio”, nekako iznenada nam  se probudio  načuljen s oba podignuta uha, neprekidno aktivna kao dve super antene  (uz internu dilemu da li su možda mogla biti malo manja). Očigledno ubrzano prestaje da bude pufnasto simpatično štene. Ista priča kao i s decom, jedno leto promeni sve.

Imao je, nažalost, već i hiruršku intervenciju: vadjenje “strelice popinog praseta” iz šape, zvuči sasvim neozbiljno, a napravi nevolju. To je ona trava -korov, što se lako lepi za odeću i deca vole da se gadjaju njome. Ponekad se pitam kako uopšte preživljavaju  psi lutalice prepušteni srećnoj zvezdi, ako je imaju. O svemu se mora voditi računa ma koliko je mališa porastao i deluje već snažno s novim ozbiljnim zubima, lakim veštim skokom na mesta koja ga zanimaju, lavežom koji može da prevari ko se krije iza njega (srčani terijer za koga kazu da je “veliki pas u malom telu”).

Danas je dobio svoju prvu pravu prirodnu kosku i dokazao da je stvarno pas u duši, a ne samo naša maza. Potpuno  je bio obuzet njenim krckanjem. Igračke su igračke, al’ koska je koska.

Atos vodi bez konkurencije u mojoj “Knjizi utisaka” za ovu godinu. On se smeška, uverite se i sami.