Archive for May, 2017

Knjige

Citam sve i svasta, uvek sam to radila (vise ne pamtim kad nisam imala knjigu u rukama, ili bar slikovnicu). Slobodno vreme i neki trenutak u zivot su me, kao i svakog, ogranicavali ili odredjivali ono sto sam citala, ipak, knjige su uvek ono jedinstveno zadovoljstvo, posebna kategorija. Naucena sam da osecam postovanje prema knjigama, da ih cuvam, da se oslanjam na njih kad mi je potrebno znanje i podrska, uteha i zabava. Naucena sam da se u knjizari osecam kao u bogatoj botanickoj basti, na izlozbi…
Vrlo sam se lako navikla na internet, na njegovu intenzivnu navalu informacija i mogucnost komunikacije, promenio nam je svima zivot i otvorio neke dobre i neke manje dobre mogucnosti. Izgubila sam potrebu da citam dnevne novine u papirnom uzdanju, nedeljnike ipak kupim povremeno, ali na KNJIGE u digitalnom obliku nisam ispela da se naviknem. Imam dobar “gadzet”, imam i neku kolekciju knjiga skupljenu, izbor je ogroman, cak su i besplatne…ALI nema mi pomoci. Proslo je vec dovoljno godina od prvih pokusaja i nema poboljsanja, ustvari odustala sam. Volim knjige u papirnom izdanju i volim da ih citam nocu, mada bih u sadasnjem statusu mogla da ih citam i danju, u svako doba dana. Nema nista carobnije od stampane knjige i citanja posle ponoci-:). Volim da ponesem knjigu na odmor, mada nosim i “gadzet” i mogla bih da smanjim tezinu prtljaga. Mogli bismo da prestanemo da ih kupujemo i resimo kriticno pitanje mesta za sirenje nase kucne biblioteke-nije prihvatljivo-:). 

Naravno, prihvatam i podrzavam svaki vid citanja, a knjiga (u svakom obliku) je bezbroj, nijedan nas zivot nije dovoljno dug da mozemo samo da bacimo pogled na sve naslove. Zato svaki dan valja procitati bar nekoliko strana knjige-:). 

Osvezenje

Potrebno mi je osvežnje pre nego sto se dalje zagnjurim u ormane. Proba-samo kriska od oko 1kg lubenice (s korom) i ocekivanje-miris obecava. 

Postoji jedna toaletna voda s tim lubenicastim mirisom, svezim i opustajucim, a s imenom mnogo zahtevnijim “Manifesto, davno sam ga imala. 

Nedelja, nemam vremena za odmor

Covek ne bira depresiju, ona ga vreba. I mi moramo da je vrebamo i prepoznajemo kod sebe i drugih-takva su vremena. Ako sam vas uplasila mislim da nema razloga! Danas sam, mada je nedelja, najzad krenula u jednu od najmrskijih aktivnosti u mom zivotu-sezonska zamena garderobe….(u)baci-izbaci…. Fotografije izostavljam, cak sam i rucak spremila-iskombinovala s dobrim ostakom od ranje, przila krompirice, popila casu-dve vina (na nozici)….nastavak sledi, mislim velike seobe stvari.

Da li postoji statistika o depresivnim ljudima medju vlasnicima pasa? Znam da postoji o prezivljavanju posle infarkta: ukolko se ima pas-prezivljavanje oko 90%, bez-mnogo manje… volim sto imam(o) psa pre eventualnog infarkta, nas antidepresiv bez premca! 

Ima jos nesto, savladati svest o bezdusnosti drustveng uredjenja najcesce zvanog kapitalizam (uz razne prideve) i vodja koji nas prodaju u bescenje. Nisam fan idalistickih ideja komunizma i socijalizma, maglu i smog su pravili svi. 

Svi smo na neki nacin sami, nasa borba je individualna cak i uz ljubav i podsku najblizih. 

Pametan covek ( Mark Fiser) koji nije izdrzao pritisak saznanja o brskrupulznosti rekao je: “Moć kapitalističkog realizma izvodi se delom iz načina na koji kapitalizam obuhvata i proždire svu prethodnu istoriju: to je jedan od rezultata njegovog ‘sistema jednakosti’ koji svim kulturnim objektima, bili oni religiozna ikonografija, pornografija ili Marksov ‘Kapital’, može da prida monetarnu vrednost. Prošetajte Britanskim muzejem, u kojem su objekti istrgnuti iz svojih životnih svetova, poslagani kao da se nalaze na palubi neke predatorske svemirske letelice, i dobićete moćnu sliku i priliku tog procesa na delu. Tokom pretvaranja praksi i rituala u puke estetske objekte, uverenja prethodnih kultura objektivno se ironizuju, transformišu se u artefakte.”

Ne smemo dozvoliti da nam oduzmu bas sve i pretvore u monetu! 

Povratak iz hibernacije

Dugo je ovaj blog bio u hibernaciji, razloga ima dosta, “krivaca”, takodje. Drustvene mreze su jedan od razloga, omogucavaju opusteniji pristup i manje truda da se bude prisutan. Stigla mi je opomena da tako ne moze dalje. Kako nastaviti? Predhodno javljanje-post 6.aprila 2014. Danas nije godisnjica tog tragicnog dana, ali secanje na strasan dan nece izbledeti, mada ga pamtim samo iz ublazene price mog oca, tetaka i striceva za nas (tada) decu. Njihova generacije vise nije sa nama, a jeziva prica moje porodice s vremenom je dobila konacne obrise i ne sme se zaboraviti.

Tog 6.aprila 1941. izgubila sam dedu i tetku. Deda je imao 41, a tetka 9 godina, druga tetka je bila tesko ranjena, baba s petoro preostale dece krenula je zivotnim putem koji ni u najgorem snu nije migla da zamisli. Jedna od mnogih beogradskih porodica je u tu nedelju rano ujutru, na Uskrs, zauvek izgubila svoj normalan zivot. Sve posle toga nosilo je oziljke! Ipak, moj otac, preziveli sin, nije me nikad ucio da mrzim i da zelim osvetu.

I zato putujem po svetu bez negativnog opterecenja istorijskim cinjenicama nepravde i zlodela i posmatram ga bez (znacajnih) predrasuda, mada je rusenja i bombardovanja bilo i u mom zivotu. Neka mesta su kuce duhova, neki gradovi su podizani iz pepela izpod kojih su groblja, slojevi istorije i mracnih porodicnih secanja. Ipak zivot se nastavlja, trava je ponovo zelena i lipe cvetaju, a deca prave prve korake i voze ponovo trotinete..