Archive for the ‘Ekologija’ Category

Uništenje daleko i blizu

Sunčani početak vikenda pomogao mi je da potisnem iz sfere nerviranja  “ludorije” naših političara oko rekonstrukcije srpske vlade, slike demonstracija, nemira i ratnih sukoba po svetu, ali mi vesti iz Japana nisu dale da se opustim. Donele su spoznaju da je realnost  najavljivano-teorijski opisano veliko sudaranje kontinetalnih ploča, pojava koja mi je značila tako malo u životu, čak i uz sve  prateće-preteće ozbiljne razorne pojave koje se već  dešavaju poslednjih godina kao po “scenariju” naučnika.

Zemljotres jačine 8,9 (9) stepeni Rihtera u petak 11.marta je pogodio severoistočne obale Japana i  izazvao cunami sa talasima visine do deset metar (oko tri sprata!). Nakon glavnog najačeg udara ikad  registrovanog u Japanu, neprekidno se i dalje dešavaju  manji  zemljotresi,  jačine 5 do 6 stepeni (zemljotres u Kraljevu je bio 5,4 Rihtera).

O jačini najbolje govori to što je ostrvo Honšu  pomereno za 2,4 m ka istoku, a zemljina osa za 10 cm sa posledicom mikro skraćenja dana i niz drugih globalnih promena o čemu ćemo tek čuti.

Nikad nisam bila ravnodušna kad su prirodne katastrofe u pitanju, niti mogu da mislim na njih bez straha, osetim iskonsku jezu. Vulkani su svojom učestalom aktivnošću probudili moju radoznalost, ali ih  sve više vidim kao glasnike velikih nevolja.

 

Prema dostupnim podacima u svetu je od 1900. do marta prošle godine zabeleženo samo 4 zemljotresa jačine od 9 do 9,5 stepeni Rihterove skale (najjači Čile 1960.).

O zemljotresima koji su predhodili nekim antičkim katastrofama nemamo numerički izražene i egzaktno uporedljive podatke, osim ponekad kroz istoriju opisane posledice, naslućujemo o njima kroz dramatične legende  o nestalim svetovima zbrisanim talasima ili osatajemo bez daha  pred arheološkim artifaktaima koji i danas zastrašujuće svedoče o njihovoj razornosti (setimo se Pompeje ili stare Olimpije).

 

 

Za žrtvama i uništenim ljudskim delima, ostaje i danas, kao i u prošlosti, očaj i neverica preživelih, beskrajan osećaj nemoći i neizvesnost čak i za posmatrače sa trenutno sigurne distance.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Čini(lo) mi se da naše doba zna vise o prirodi i našoj planeti, da smo spremniji nego naši davni preci i da bolje pedvidjamo manifestacije njenog unutrašnjeg uzburkanog sveta, kao i da su Japanci verovatno najdalje otišli u tome.

Ali, i danas, tri dana od početka katastrofe, vesti iz Japana iz sata u sat postaju dodatno zabrinjavajuće i zastrašujuće. Eksplozije u nuklearkama već  odnose živote srećno preživelih posle zemljotresa i cunamija.

Nadam se da njihovo stradanje neće biti uzaludno i samo još jedna katastrofa u istoriji planete, da će naučnici, a i svi drugi iz svojih pozicija dovoljno  naučiti  za buduće preživljavanje.

Često, zanemarujući stepen  prirodinih rizika, sami povećavamo mogućnost (samo)uništenja.

Reči nekad nisu dovoljne, pogledajte:

http://edition.cnn.com/2011/WORLD/asiapcf/03/12/japan.before.after/index.html?hpt=T1