Povratak iz hibernacije

Dugo je ovaj blog bio u hibernaciji, razloga ima dosta, “krivaca”, takodje. Drustvene mreze su jedan od razloga, omogucavaju opusteniji pristup i manje truda da se bude prisutan. Stigla mi je opomena da tako ne moze dalje. Kako nastaviti? Predhodno javljanje-post 6.aprila 2014. Danas nije godisnjica tog tragicnog dana, ali secanje na strasan dan nece izbledeti, mada ga pamtim samo iz ublazene price mog oca, tetaka i striceva za nas (tada) decu. Njihova generacije vise nije sa nama, a jeziva prica moje porodice s vremenom je dobila konacne obrise i ne sme se zaboraviti.

Tog 6.aprila 1941. izgubila sam dedu i tetku. Deda je imao 41, a tetka 9 godina, druga tetka je bila tesko ranjena, baba s petoro preostale dece krenula je zivotnim putem koji ni u najgorem snu nije migla da zamisli. Jedna od mnogih beogradskih porodica je u tu nedelju rano ujutru, na Uskrs, zauvek izgubila svoj normalan zivot. Sve posle toga nosilo je oziljke! Ipak, moj otac, preziveli sin, nije me nikad ucio da mrzim i da zelim osvetu.

I zato putujem po svetu bez negativnog opterecenja istorijskim cinjenicama nepravde i zlodela i posmatram ga bez (znacajnih) predrasuda, mada je rusenja i bombardovanja bilo i u mom zivotu. Neka mesta su kuce duhova, neki gradovi su podizani iz pepela izpod kojih su groblja, slojevi istorije i mracnih porodicnih secanja. Ipak zivot se nastavlja, trava je ponovo zelena i lipe cvetaju, a deca prave prve korake i voze ponovo trotinete..