Archive for the ‘deca’ Category

Oni dolaze i odlaze

Da li znate da su na međunarodnim takmičenjima u protekle dve godine učenici iz Srbije osvojili su oko 400 medalja? Najviše uspeha imali su đaci Matematičke gimnazije, i zbog toga je ova škola od države dobila status ustanove od posebnog nacionalnog značaja.

Neke vesti kao ova od 21.jula 2008. teško se probijaju na prve strane novina i u udarne naslove informativnih emisija, čak i kad nije tema dana lice s poternice:

“Veliki uspeh učenika Matematičke gimnazije”

Šest učenika Matematičke gimnazije iz Beograda vratilo se sa 49. međunarodne olimpijade iz matematike, koja je održana u Madridu od 10. do 22. jula, sa jednom zlatnom, tri srebrne medalje i dve pohvale. Na ovom takmičenju učestvovalo je oko 100 zemalja, a svaku zemlju predstavljalo je po šest učesnika.

Učenici koji su predstavljali Srbiju na ovom najprestižnijem takmičenju su: Luka Milićević, koji je osvojio zlatnu medalju, Dušan Milijančević, Teodor fon Burg i Marija Jelić sa osvojenim srebrom, i Aleksandar Vasiljković i Vladimir Nikolić sa pohvalama.
(Izvor: http://www.beograd.org.yu/cms/view.php?id=1321768)

Mnogi od ovih talentovanih i vrednih mladih ljudi svoje znanje koristiće van domovine. Pogledajte oko sebe ili skupštinske i druge namenske TV prenose i shatićete zašto.

Ukoliko vas zainteresuje da pogledate istoriju uspeha, listu nagradjenih olimpijaca ove elitne gimnazije, pomoćiće vam: http://www.mg.edu.rs/cirilica/index.html

Ponosna sam što poznajem čoveka koji se krije iza jedinog imena iz 1972. Medalja na matematičkoj olimpijadi nije jedini njegov uspeh. Ova zemlja nije uspela da ga zadrži, niti vrati (pre penzije).

Sreća

“Tako sam srećna!-Još uvek sam jako, jako srećna! O ovome sam sanjala još kao dete, i nema reči kojima bih mogla da opišem kako se sad osećam. Jednostavno, čista sreća.”

Napisala je na svom blogu-dnevniku Ana Ivanovic 9.juna 2008.

Lepota i talenat su poklon dobijen s rodjenjem, ali prečesto ostaju samo to, milo lice i potencijal koji se nije razvio. Iza šampiona osim talenta stoji beskrajno mnogo rada, podrške, a u tenisu potrebna je i investicija, koja ne mora uvek da se vrati.

Sa već čuvenog balkona Gradske Skupstine u Beogradu juče je najbolja teniserka sveta, Ana Ivanović, poslala svoj predivni osmeh i izjavila da su joj poslednje dve nedelje života „između sna i realnosti”.

Veliki trijumf i teret za mladu osobu koja će tek napuniti 21 godinu, jer ona je prošle nedelje pobedila na Rolan Garosu i popela se na prvu poziciju na WTA listi.

Tenis igra od svoje pete godine, s šesnaest je počela da igra ITF turnire, 2003. stekla je status profesionalne teniserke i sezonu je završila na 705. mestu WTA liste, da bi 2004. uspela je da uđe među 100 najboljih igračica sveta. Da je izuzetna sportistkinja i ličnost potvrdila je 2005. godine, kada je uspela da se probije među 20 najboljih teniserki sveta. 2006. je završila na 14. poziciji WTA liste, a u septembru je od nagrada zaradila prvih milion dolara.

2007. je osvojila tri velika turnira, u Berlinu. Los Anđelesu i Luksemburgu, a stigla je i do prvog gren slem finala, kada se u Rolan Garosu borila za titulu i sezonu je završla kao četvrta teniserka sveta.

Ovu godinu Ana je počela plasmanom u finale na Otvorenom prvenstvu Australije, na američkoj turneji osvojila je turnir u Indijan Velsu i stigla do drugog mesta na WTA listi, da bi u Parizu postala No.1.

Amabasador je Unicefa i učestvuje u programu „Škole bez nasilja“.

Bravo! Pleni lepotom, pobedjuje veštinom i snagom, a čini se da ima još talenata.

WWW

Svetska mreža nad mrežama (WWW) davno me je uhvatila i ne znam kako bih živela bez nje. Ipak WWW mreža ne sputava, svaki dan mi donese jos neku novost ili ideju, pokaže jos neku svoju osobinu i sposobnost, razgrana mrežu u mom svetu i mozgu, približi neku udaljenu tačku planete i stoji kao otvorena knjiga za učenje.
Idealno, ma, naravno-ne!
Našla sam i ovo na jednom sajtu “Važno je zapamtiti jedno: komunikacija preko Interneta sa nepoznatim ljudima je područje visokog rizika.” Dodala bih, za sve, ne samo za decu:)

I kako kaže Wikipedia-internet enciklopedija, koju pišu korisnici mreže (još jednom oprez), WWW se sastoji od miliona manjih domaćih, akademskih, poslovnih, državnih mreža koje zajedno prenose raznovrsne informacije i omogućavaju mnoge usluge, počev od elektronske pošte, ćaskanja s svakim (!), telefoniranja, prenosa dokumenata i informacija u raznim formama, njihovo povezivanje i dostupnost u svakom trenutku. I tako umreženi možemo održavati stara prijateljstva i upoznati nove ljudi, naći ljubav svog zivota, kupovati i naručivati uglavnom sve, a pre toga dobiti nepregledno mnogo informacija, poslovati, oglašavati, zaradjivati, naći posao, organizovati putovanja i odmor, igrati razne igre, voditi dnevnik, KOMUNICIRATI, s rizikom.
Komunicirati i u multimedijalnoj sferi, tako da mnogi čitaju elektronske novine, slušaju radio, gledaju TV.
Internet nam je učinio dostupnom i mogućnost da ne budemo samo korisnici već i da stvaramo! Ponekad mi je žao što nisam postala tinejdžer u 21. veku da mogu da se uključim u projekte kao što je ovaj na www.roamingreporters.net/RRWP/

Dopala mi se ideja i nadam se da ću uskoro naučiti kako da svoju omiljenu muziku podelim s mrežom (funkcionalnim dodatkom), da je slušamo preko cik-cak playera, a možda i radija.

Prelazak ulice je u Beogradu rizik, u Njujorku je nešto drugo opasnije, u …., a na netu, vrebaju razne zloupotrebe.
Obrazovani korisnici imaju šansu da izbegnu zamke, posebno je važno da otkrivanje mogućnosti neta bude na pravi način i da počne sto ranije, potrebno je učiti decu da sigurno plivaju kroz WWW i da kreiraju svoju budućnost svesni šta čine.
WWW je java, a ne san. Ipak je tako zanimljivo, uzbudljivo, neodoljivo:), kao život.

PIŠI MI

Veoma mi je žao što sam prošli vikend propustila da čujem i bodrim našu predstavnicu na dečjem Eurosongu u Roterdamu, ali njen uspeh nije, srećom, zavisio od mene. Evo zvaničnih podataka, izvor sajt www.eurosong.co.yu

Pobedila je Belorusija s 137, druga je Jermenija s 136, a treća Srbija i Nevena Božović s 120 bodova. ČESTITAM !!!

Piši mi nije samo slatka melodična pesmica, tekst odiše nežnošću i lepotom koja odudara od vremena i okruženja kojim su i ova devojčica, i većina dece, izložena i često opterećena.

Malo je more,
još manje daljina
od mene do zvezda
jer čuvam te ja.

Ma šta je to more
i zvezde daljina
kad srce sam
dala na dar.

Piši mi
jednu poruku dnevno
da znam kako si.
Piši mi
po nebu bojama zlatnim
da bar znam.

Sreća na put se sprema
od tebe poruke nema,
ljubav lepša od duge
biće kolevka tuge
ako odeš mi ti
ja tiho plakaću
ljubavi….

I tako Nevena Božović, trinaestogodišnjakinja koja je u subotu veče, 8. decembra, autorskom pesmom “Piši mi” blistala u “Aho areni” u Roterdamu, prezadovoljna svojim plasmanom kaže: “Ovo je za mene veliki uspeh. Zaista sam prezadovoljna svojim nastupom i nagradom. Kada sam odlazila u Roterdam, rekla sam svojim drugaricama da će veliki uspeh biti ako udjem u prvih pet…”

I na engleskom zvuči bitlsovski:)

The sea is so small
And distance even smaller
Between me and the stars
Because you’re in my arms

Never mind the sea
And the stars far above
When I gave you my heart
As a gift of love

Write to me
Just a few words a day
If you feel okey
Write to me
Across the golden sky
I will know that you’re mine

Happiness is going away
Not a word from you today
The beautiful rainbow high above
Will be the cradle of sorrowful love
If you leave
My tears will fall

Lanac zavisnosti

Zvuči sasvim verovatno da hrana koja je doprinela ekspanziji i uspehu lanaca restorana brze hrane i pića co-co-la tipa ima neke sastojke koji izazivaju zavisnost.

Nisam pušac, mada jako volim kafu, nisam pokušavala (ni morala) da je se odreknem, ponekad samo smanjim količinu kad osetim da sam preterala. Kažu da kofein izaziva fizičku zavisnost, a mnogi to tvrde i za čokoladu. Istraživač i lekar Neal Barnard u svojoj knjizi “Prekinite zavisnički odnos prema hrani” tvrdi da i druge vrste namirnica izazivaju naviku. Zvuči za verovali-ili-ne da i sirevi, razne vrste mesa i šećer prilikom razlaganja tokom procesa varenja oslobađaju supstancu sličnu opijatima koja nas potstiče da ovakve namirnice često jedemo. Knjiga opisuje i kako industrija hrane eksploatiše našeu prirodnu potrebu za hranom i gura nas da sve više koristimo nezdravu hranu. Sve je nekako logično?

Milioni su navučeni kroz neizbežnu biohemijsku reakciju koja se odigrava u našem telu i izaziva osećaj da ne možemo da živimo bez dnevne porcije mesa, sira ili šećera. Dr. Barnard je razvio tronedeljnu dietu koja pomaže da se odviknemo od ove hrane, dijeta je kombinovana sa fizičkim vežbama što pomaže da se postigne balans šećera u krvi i hormona koji komtrolišu osećaj gladi. Volela bih da pročitam knjigu.
Toliko sam ih pročitala na tu temu da još jedna više neće uticati na moje izgubljeno vreme.

U medjuvremenu, imperije kao sto je McDonald’s su u usponu, ne samo u Americi, gde su simbol ekonomskog buma u uslužnoj delatnosti, veoma su bitni i u sferi zapošljavanja. 1968. McDonald’s je imao mrežu od 1000 restorana, 2001. ih je širom sveta bilo oko 28.000 i svake godine otvara se oko 2000 novih! A ono sto veriovatno retko ko zna je da je McDonald’s veliki kiridžija i više zaradjuje od rentiranja svoje imovine nego od prodaje hrane. Još jedan kuriozitet: McDonald’s vodi više dečjih igrališta nego ijedna privatna firma u USA i jedan je od najvećih distrubutera igračaka na nacionalnom nivou. McDonald’s je ušao u živote ljudi širom sveta i teško ga je zaobići.
O ovome je mnogo pisao u svojoj knjizi o NACIJI BRZE HRANE: “The Dark Side of the All-American Meal”, Eric Sshlosser. Knjiga je postala bestseler, sto nije bilo dovoljno da se nešto (mnogo) promeni. Ipak u Americi postoji tendencija prepoznavanja prednosti prirodne i zdrave hrane i akcije na državnom nivou da se zaštite mlade generacije od uznapredovalog problema prekomerne težine.

Mi, osim sto volimo sve brendirano, pokušavamo da naparavimo naše lance brze i nekvalitetne hrane. Jedna široko rasprostranjena pojava su PEKARE ( ne pripadaju jednom lancu, no uopšte se skoro ne razlikuju), nudeći uglavnom nezdravu masnu, kaloricnu hranu koja samo izgleda da nije skupa.
Jedan babanana kosta 15-20 dinara kao i jedna obična masna pogačica. Jabuka mozda i manje, a tek kupus salata.

Svetske statistike govore da većina ljudi ne pojede ni jednu voćku dnevno! Možda je kod nas bolja situacija bar leti, mnogi pojedu poneku šljivu pre nego što je ubace u kazan za pečenje rakije.

Klackalica

Počela je sezona praznika, ustvari glavni udar tek dolazi. Svaki dan pojedem(o) bar jedan komad neke hrane više, nešto što mi nije bilo potrebno. Nažalost, teško je odoleti ukusnim djakonijama s slavskih trpeza, nepristojno je reci “ne hvala, ne mogu više”, ili je još teže obuzdati se u restoranu, ne učestvovati u kancelarijskom i TV grickanju, nekad je hrana tako umirujuća, čini nam se blagotvorna u stresnom trenutku, često društvo koje nas nikad ne izneveri. Uglavnom sedeći, prebacujući se iz stolice u stolicu, pa u sedište u kolima i do fotelje, foteljice, dvoseda, troseda….lagano tonemo u salo.

Eto, kad dobijem(o) samo 1 kg godišnje, zamišljam sebe -vidim mnoge s 5 plus 5 plus 5 kg, a vreme proleti! Naše živote i bar deo našeg genetskog koda žive i naša deca.

Posledice gojaznosti po zdravlje odraslih poznate su, ne samo lekarima, veći i velikom broju laika. I pored toga, problem gojaznosti koji nije jednostran (vezan je za kardiovaskularne, metaboličke, endokrinološke, digestivne, pulmološke, ortopedske, maligne bolesti), raste i danas se govori o epidemiji gojaznosti u svetu. U poslednje tri decenije, mnoge razvijene zemlje suočavaju se sa problemom gojaznosti i kod dece. Nepobitno je dokazana povezanost kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa kod odraslih sa gojaznošću u ranom životnom dobu.

Statistički podaci na koje nailazimo previše su ozbiljni da bi trebalo olako prelaziti preko njih i brinuti samo “veće brige” svetskih kriza i ratova, globalnog zagrevanja i zagadjenja, bolesti protiv kojih još nama leka ili im se ne zna ni uzrok, ili siromaštva, dok gojaznost tiho osvaja (neke delove planete) i isto, kao i glad, ubija globalno.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da je epidemija gojaznosti uveliko zahvatila Evropu, jer se u poslednjih 20 godina broj gojaznih osoba utrostručio. Polovina odraslog stanovništva Evrope je gojazno, a jedno od petoro dece ima prekomernu telesnu težinu (oko 80 miliona dece i adolescenata).

Uzroci širenja epidemije su dramatična redukcija fizičke aktivnosti i nasuprot tome, loše navike u ishrani – korišćenje energetski visoko bogate hrane i napitaka, u kombinaciji sa nedovoljnim korišćenjem voća i povrća. Prema podacima SZO u Evropi, dve trećine stanovništva nije fizički aktivno, bar onoliko koliko je potrebno da bi održali svoju normalnu telesnu težinu. Doneta je evropska povelja i platforma za borbu protiv gojaznosti. Očekuje se da će do značajnijeg smanjenja gojaznosti kroz programe poboljšane ishrane i povećane fizičke aktivnosti doći tek 2015.

Među merama su i one za smanjenje marketinškog pritiska za korišćenje visokoenergetske hrane i pića, sa posebnom pažnjom na decu i adolescente, čije neiskustvo može da bude zloupotrebljeno. Svi u društvu, pa i mediji, imaju veliku odgovornost za širenje informacija o rizicima koje gojaznost nosi i za podizanje svesti ljudi da više brinu o svom zdravlju. Preventiva gojaznosti traži promenu stila života.

Prosle godine u Evropi je započela kampanja usmerena na povećanje potrošnje svežeg voća i povrća kod dece. Ova inicijativa finansirana od strane Evropske Komisije obuhvatila je najmlađe u Poljskoj, Austriji, Švedskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Promotivne akcije će se sprovoditi u supermarketima. Vrednost projekta je 4 miliona €.
U jednom supermrketu u Becu (slučajan izbor u toku nedavne posete) uz svaku kupovinu dobijali smo po dve sočne velike jabuke, bez nalepnice. Možda to nije deo ove akcije, ali je svakako dobro. Ostaje nada da će se akcije slicnog tipa pojaviti i kod nas.

Stručnjaci upozoravaju da je skoro svako treće dete u Srbiji gojazno, a još 18 odsto ima višak kilograma. I Srbija će početkom sledeće godine dobiti nacionalnu strategiju, kojom će biti regulisano i raklamiranje hrane. Još jedno mrtvo slovo na papiru?

Susrela sam se s edukativnim projektom za decu “You are what you eat”, bukvalan prevod bi bio ” Ono si što jedeš “, po meni suština je: uravnotežena ishrana čini uravnoteženog i zdravog čoveka, zar ne? Ovaj projekat je imao važan cilj da neguje i sačuva dobre strane tradicionalne ishrane i nacionalnog identiteta koji se prenosi kroz nju. Nekad je neosporno bilo manje debelih ljudi.

Deca nas gledaju! Deca pamte, deca imitiraju, svesno i nesvesno.

ps. počinje post, s razlogom – da ili ne?

Karamba:)

Nekad se dogadjaji povezuju savršenim petljama za koje jedva da možemo da poverujemo da su slučajnost.

U petak sam dan započela i završila nezadovoljna, ljuta i umorna. Subotnje jutro je počelo isto tako nervozno i dodalo još nezadovoljstva, valjda da ne izbledi trag od petka, ali sam ipak rešila da odem do Art studija Mali Monmartr da vidim šta se dešava na promociji slikovnice za koju sam predhodnog dana dobila poziv, zapamtivši samo da je u 11h.
I eto me po oblačnom, tmurnom danu, žurim, ustvari već kasnim, samnom je i misao da na Sajam knjiga opet neću otići, poslednjih godina volim da sačekam da sve nove knjige pristignu u moje omiljene knjižare u gradu, pa da bez gužve, kad istrčim na pola sata da prošetam po kraju, u hladnim danima, udjem u neku od njih da razgledam, tragam, otkrivam … kupim. U sajamskim halama obično ne mogu da dišem.
Dok se spuštam ka Višnjićevoj ulici, nekako u cik-cak, prolazeci kroz Studentski park, počinje da mi se vrti dečja pesmica po glavi “Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke”, jedva se prisećam reči u nastavku “kad je jesen okačila svoje žute značke”….

i postaje mi smešno, osećam da će biti sigurno lepo da u šarenilu ekspresivnih dečjih radova po zidovima Malog Monmartra, ambijentu neobičnih predmeta-modela za crtanje i slikanje, arhaičnog nameštaja u kontrastu s plastičnim stolicama na rasklapanje koje se mogu brljati do mile volje, privremeno poredjanim iza stuba kao u napuštenoj letnjoj bašti, posadjenih štafelaja po specijalno utvrdjenom redu, čujem i promociju knjige, pa da popijem kafu s prijateljicom, neobičnom art direktorkom ovog studija, s kojom se nisam, nažalost, videla izvesno vreme.

Ah, “Karamba”, zadihana ulazim, počeli su! Kad sam otvorila vrata sve su oči u trenutku bile uprte u mene, oči klinaca su skrenule s jedne žene milog lica, koje je zračilo toplinom, i energijom, s treperavim oreolom pomalo razbarušene kose, ali je ona vrlo brzo povratila njihovu pažnju i prikovala moju, s pesmice iz svog detinjstva lako sam uskočila u ilustrovanu priču o mačku zvanom Karamba.

Pisac i ilustrator Mari-Luiz Ge iz Kanade, kao čarobnjak predstavlja svoju knjigu (trenutno jedinu prevedenu na srpski), pričao o svojoj inspiraciji i svom mačku, redja slike rečima, ubedljiva kao i u slici kojom ih ilustruje u knjizi. Ne smeta nam ni konsekutivno prevodjenje s engleskog, uvučeni smo u svet mašte u kome je sve moguće, kako to
umetnica i sama kaže, dok na velikom pastel papiru na stafelaju pred nama izvodi još jednu čaroliju: crta novog mačka, a deca učestvuju s predlozima kakav će biti, na poziv se hvataju za boje-pastele, prihvataju igru, obične zvezde postaju padalice …
I na kraju potpisuje knjige, na poseban način, uz ime dodaje još po jedan crtez za svoje male čitaoce iz publike (5-8 godina), nisam odolela da i ja ne dobijem jedan:)

Ne mogu da se ne osvrnem bar malo na priču koja počinje ovako:

“Karamba je ličio na bilo kog drugog mačka. Imao je mekanu dlaku i dugačak, prugasti rep. Jeo je ribu. Preo je. Išao u dugačke šetnje. Ali, Karamba se razlikovao od ostalih mačaka. Nije mogao da leti.”

Prateći mačka Karambu kroz njegovu borbu da bude deo mačjeg društva koje ume da leti, otkrivamo da je strah prirodan, a različitost dozvoljena, da postoji u svakom nešto što ume i može sasvim dobro, možda bolje od drugih, samo je potrebno to otkriti i pustiti da se razvije.
Kompletno delo na 25 strana, likovnošću i naracijom, sjajan je doprinos nenasilju i toleranciji, bar iz mog ugla odrsle osobe, a ne sumnjam da su to deca otkrila na svoj intuitivan način.

Lep doživljaj za kišni subotnji dan, sasvim promenjen bojama ove knjige, koja zrači toplinom očiju gospodje Meri-Luiz Ge. Radujem se što je najavila da će doći i sledeće godine u Beograd za sajam knjiga, a u medjuvremenu će njen ovdašnji izdavač, ARTIST, pripremiti više toga za našu decu koja žive uz previše brutalnosti, prostakluka i mračih priča.

Art studio Mali Monmart pokazuje je da ume da prati dogadjaje, pruži još više svima, bez starosne granice.

Neki novi klinci

Slučajem nedeljnog podnevnog igranja s daljinskim od televizora nabasala sam na RTS 2 na voditeljku koja je asinhrono pričala neku priču okružena grupom simpatične dece ( kao iz one davne anegdote koja je u odredjenim krugovima u Beogradu služila kao sinonim za taj fenomen -“ode brod”). I da nisam bila opuštena uz kafu, i pomalo radoznala kao i uvek kad je program s decom i za decu u pitanju, verovatno bih proletela i krenula dalje da se uglavnom mučim na nekom sledecem programu sve do omiljenog mi BBC na kome uvek imam sta da vidim.

Srećom, ostala sam s voditeljkom, koja nije kriva za tehničke probleme, a koji su se ubrzo sredili i mogla sam da UŽIVAM u odličnim pesmama i interpretaciji nekih novih klinaca. Ne samo da deca izuzetno pevaju, da su očigledno muzički obrazovana, da su pesme sasvim u skladu snjihovim godinama i zivotnim temamam (uzrast do 14 godina), no i njihova pojava i nastup bili su sjajni, bez banalnosti i pink folka, mada je bilo osmišljenog stajlinga i svetlucavih detalja (tek toliko da bude veselo i posebno).
Tako sam otkrila da se Srbija vec treću godinu takmiči na DEČJOJ EVROVIZIJI, a ove godine devojčica andjeoskog lica, Nevena Božović, biće nas predstavnik u konkurenciji 18 zemalja u Roterdamu 8.decembra s pesmom “Pisi mi”. Odlična pesma, divan glas, a da bude skoro neverovatno, ovaj put su je proglasili za najbolju medju odlicnim kandidatima, i žiri dečje publike i stručni žiri odraslih. Tekst i muziku za pesmu napisala je sama. BRAVO za Nevenu i navijam od sveg srca za nju na Junior Eurosongu u Holandiji i za njenu uspešnu budućnost koju će, nadam se, imati mogućnosti da odabere .

Užas-LIFT

“Ovo” na slici nije to na šta se odnosi moj UŽAS kojim sam aktivno počela dan. Užas koji me je zaledio, a nastavak priče izazvao naglo vrenje svih mojih emocija i navalu nezadovoljstva i krajnjeg razočaranja da se teško nesto menja u ovoj zemlji gde svi misle da sve znaju, bar o politici i fudbalu, i svakako, da su PROFESIONALCI, čak i kad ne znaju sta reč znači.
DANAS SAM SE SUSRELA S OTVORENIM VRATIMA OD LIFTA, BEZ KABINE!
Nisam bila u opasnosti, lift u zgradi u kojoj stanujem ne koristim, a nije ni bilo moguće 4 godine-bio je u kvaru….Sad ga popravljaju, rekonstruišu vrata da bude sve po važećim propisima, ostalo ne znam-nadam se da oni znaju, zanemarićemo buku, djubre na sve strane, ostatke razbijenog stakla …..ali otvorena vrata lifta, potpuno neobezbedjena, čak i kad to nije peti sprat vec samo prvi. U zgradi zive i deca, raznog uzrasta, dovoljan je trenutak….sto sam i rekla majstorima koji su sprat nize opušteno doruckovali i bili veoma iznenadjeni da ja uopšte brinem. I kaže jedan preko zalogaja “Sa’ćemo mi…”. Na moju, koliko je bilo moguće suzdržanu rečenicu, da to nije dovoljno da se nešto ne dogodi, rece on: “Gospodjo, ma nije nama ovo prvi put” . Umirujuće baš -da li je bila moja dužnost da ih prijavim ili se u to u ovoj zemlji radi samo za vreme rata i eventualno neke “sablje”. Verovatno bih čula (od nadležnih?) da su ovi majstori profesionalci. Ja nisam profesionalac reporter, toliko sam bila zgranuta da sam zaboravila da imam u tašni fotoaparat i da mogu da fotografišem ambis….
ČUVAJTE DECU i sebe, opasnost vreba i ovako lepog jutra…

I kad sam još prilično konsternirana stigla do Knez Mihailove ugledala sam “ono” s početka, ne znam šta je. Možda i nije tako ružno kad se “izvrtite” i pogledate s neke “kose” strane. Ne znam cemu služi, liči na reklamu za razne materijale ili je to deo modernog pokreta u umetnosti koji koristi otpatke-svakako ima neku ideju.:). “Ono” me vraća na nedavni put kroz Ameriku, neki poznati muzeji imaju takve konstrukcije i materijale spolja veoma neprivlacne na prvi pogled, ali kad udjete doživite čudo, kriju riznicu lepote i ideja.

Leteći miševi na Kalemegdanu

Pišući o talentovanoj deci pomenula sam nedavno da sledi još jedna izložba. Preksinoć je sasvim obicna noć, skoro blaga, zanimljivim performansom žongliranja s vatrom, dobro odabranim kao uvodna sekvenca, dobila na tajanstvenosti i pripremila nas za Evropsku noć slepih miševa, ne samo za prelepe i začudjujuće verodostojne likovne interpretacije slepih miševa-ljiljaka uhvaćenih okom malih slikara: “Leteći miševi” polaznika Art studija “Malimonmartr”, već i na temu i predavanje, koje većina posetilaca (a bilo ih je izgleda neočekivano puno), nije zapazila u najavi programa u galeriji Prirodnjačkog muzeja: “Besnilo kod slepih miševa” Nenada Vranješa iz Pasterovog zavoda u Novom Sadu i “Novosti srpske slepomišologije” Milana Paunovića i Kranka Karapandže. Organizatori i autori su se uz zadovoljan osmeh prilagodili neočekivano brojnoj mladoj publici. Znanja nikad previše.

Moju pažnju privukla je i zbirka školjki i jednostavno dizajnirannog nakita od raznobojnih prirodnih materijala, uglavnom kamenja. Rado preporučujem da prošetate Kalemegdanom i svratite na ovo simpatično mesto, primerci se mogu kupiti, cene su mi se učinile sasvim razumne, mene bi obradovalo da dobijem na poklon nešto iz njihove vitrine…ili ću kupiti sama.

Besnilo je tema za sebe, aspekti za razmatranje su mnogobrojni. Moja prva asocijacija je na literaturu, na Borislava Pekića. Posluživši se motivima kriminalističke, političke i naučne fantastike on je napisao neobican roman, kažu “Bolje od Forsajta, uzbudljivije od Stivena Kinga.”