Archive for the ‘deca’ Category

Dva vuka u nama

Nedavno pogledan film u izolaciji doma svog , povezao me s jednom sjajnom pricom-legendom, koja ima nedvosmislenu poruku! Dva vuka u nama.
Nekada davno je deda (severnoamericki indijanac) svome unuku ispričao jednu životnu istinu. U duši svakog čoveka se vodi bitka, kao borba između dva vuka.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam…
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje i veru.
Unuk se zamisli na trenutak. Sve svoje misli usmeri u dubinu tih reči, pa upita-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom-Pobeđuje uvek onaj koga hraniš…
Puno dana je jos pred nama za razmisljanje!

Jos jedan petak, prvi jesenji

Sta se desava petkom osim uobicajenih guzvi. Petak je i dan za demonstracije?

Uskovitlala se prica oko iskrenosti osecanja i govora tinejdzerke Grete T. u UN, koja je pokrenula skolski strajk za spasavanje planete i podizanje svesti o klimatskim promenama, a koji se pretvorio u masovne demonstracije sirom sveta. Pokusaj da se ova devojka uvede u institucije drzava i UN i da politicarima prenese zivom recju strahove i zahteve za promenama, proizvela je negativan efekat ili je neko planski resio da omalovazi ceo pokret i njegov moguc potencijal. Razumljivo je da ne odobravam zloupotrebu deceu politicke svrhe, ali ovo sto ovih dana citam, citiranje DOKTORA koji analiziraju njene dijagnoze, valjda zato sto nisu njeni licni lekari (ili su lazni) i ne osecaju profesionalnu obavezu da to ne rade je neprihvatljivo. Posebno je nedopustivo diskreditovati nekog zbog bolesti (cak i da je to istina), bolesti koje ne vidim da nekog drugog mogu da ugroze, osim same osobe. Sve mi se vise cini da je krenula jedna druga kampanja koja je usmerena protiv protesta i njihive sve vece rasprostranjenosti i masovnosti, a ciljevi i zahtevi mogu preci s klimatskih problema na mnoge druge. Mozda je Greta kroz strah da joj je ugrizen zivotno okruzenje nasla nacin kako da legalno bezi iz skole petkom, ali je uz mnoge koji je prate to prevazislo sva ocekivanja i stvara potrebu kod nekih da se omalovazi i umanji? Izabran je, kao i uvek ruzan naci-kopanje po necijoj intimi. 

Tesko je zanemariti ljude koji su i danas izasli na ulice : “Више од милион људи окупило се данас широм Италије на протестима због климатских промена, захтевајући акцију борбе против, како су саопштили организатори, климатске кризе.”

Manifest za mlade- život nije fer

Mnogo toga nisam naučila u školi, a ni od roditelja, ni ostalih ljudi koji su me voleli i hteli da mi pomognu…. Učila sam iz svojih grešaka. Pokušavala sam da svom detetu pomognem da lakše podnese sudare sa realnošću, da uči iz odgovora koje ja već znam.

Danas sam pročitala šta je rekao  Bil Gejts, biznismen i osnivač kompanije Microsoft i najbogatiji Amerikanac, u jednoj srednjoj školi o 11 stvari koje “niste i nećete naučiti u školi”. Trebalo bi ih pretvoriti u manifest za mlade i podsetnik za sve ostale.

Složila bih se sa svakim pravilom, a možda još imala da  dodam, mada bi ovih 11 svakom, bez obzira u kojoj zemlji živi, mnogo pomoglo da prihvate život i postignu više u svakom pogledu, uz manje razočarenja, uzaludnih nadanja, pogrešnih odluka, a više energije usmerene na prave ostvarive ciljeve i životne radosti. Uspešan život nije loto ni neka druga lutrija, uvek podrazumeva mnogo rada i mudrosti.

Pravilo 1: Život nije fer, navikni se na to!

Pravilo 2: Svet ne interesuje tvoje samopoštovanje. Svet te prihvata ako postigneš nešto pre nego što počneš dobro da se osećaš u svojoj koži.

Pravilo 3: Nećeš zaradjivati 60,000 dolara godišnje čim izađeš iz srednje škole. Nećeš biti potpredsednik sa službenim telefonom, sve dok to ne zaradiš.

Pravilo 4: Ako misliš da ti je učitelj strog, čekaj da dobiješ šefa.

Pravilo 5: Pečenje hamburgera nije ti ispod časti. Tvoji preci su imali drugu reč za pečenje hamburgera : zvali su to prilikom.

Pravilo 6: Ako pogrešiš, nisu tvoji roditelji krivi, ne kukaj nad svojim greškama, uči iz njih.

Pravilo 7: Pre tvog rođenja tvoji roditelji nisu bili dosadni kao sada. Postali su takvi zbog plaćanja tvojih računa, čišćenja tvoje odeće i slušanja tebe kako pričaš kako si cool. Zato pre nego spasiš šume od parazita pokušaj da složiš orman u svojoj sobi.

Pravilo 8: Tvoja škola ima način za rešavanje i pobednika i gubitnika, život nema. U nekim školama ukinuli su negativne ocene i daju ti bezbroj prilika da daš pravi odgovor, ali to nema nikakve sličnosti sa stvarnim životom.

Pravilo 9: Život nije podeljen u semestre. Nema slobodnog leta i vrlo malo zaposlenih je zainteresovano da ti pomogne da nađeš sebe. To čini u svoje slobodno vreme.

Pravilo 10: Televizija nije pravi život. U pravom životu ljudi moraju napustiti kafić i otići na posao.

Pravilo 11: Budi ljubazan prema štreberima. Velike su šanse da ćeš raditi za jednog.

 

Poklonu se u zube ne gleda-NeoTašmajdan

Tašmajdan ima posebno mesto u mom srcu i sećanju. Rano detinjstvo mi je bilo tu negde na liniji koja vezuju dva parka Manjež-Tašmajdan . I kasnije, kad nisam stanovala u najbližem komšiluku, za njegove mini gajeve i ružičnjake vezivala sam dobre i lepe emocije, tinejdžerske poljupce, najduže noćne izlaske u bašti “Poslednje šanse”, studentske mnogobrojne  kafe i  ostale pauze, šetnje mladih majki i vožnje mališana u mini luna parku. Vreme je neumitno prolazilo, lepe uspomene je zamračilo bombardovanje obližnje TV kuće , vratilo je grobove na tu zemlju, a ni medeni vašari i povremeno sedenje u baštama dva kultna mesta ovog parka, a pogotovo pogled na rastureno treće,  više nisu izazivali ono staro treperenje u srcu. Mislila sam da je to privremeno i da će mi se jednom Tašmajdan vratiti, kad budem imala više slobodnog vremena da umesto po Klemegdanu stazama detinjstva i  mladosti  prošetam  našeg ljubimca.

S proleća su u medijima i iz usta gradskih i  drugih čelnika počeli hvalospevi  rekonstrukciji  ovog istorijski prebogatog mesta, na neki čudan način se odigravalo to sredjivanje parka kao da je u pitanju  smrdljiva deponija koju je trebalo sasvim ukloniti, oguliti do gola, izravnati i zbrisati svaki trag predhodnih 50 godina i da smo beskrajno srećni što su novci stigli da se kuga tog mesta ne širi.  Videh na tv nove aleje koje podsećaju na piste , posebne rezervate za pse i decu da se ne mešaju. A onda je stigla kruna –spomenik sponzoru  u vidu kipa čoveku iz Azerbejdžana za koga ovde niko nije čuo, da bi razočarenje bilo još mnogo veće kad sam pročitala čiji će spomenik  gledati deca ovog grada.

“Tašmajdan: SPOMENIK TIRANINU “

Koliko novca je potrebno da dobijete spomenik u prestonici Srbije? Ako platite dva miliona evra možete dobiti divovski  spomenik u Beogradu, možda i veći od onog koji je podignut KGB diktatoru Gajdaru Alijevu

Na mestu gde su pre pet vekova spaljene mošti Svetog Save, u današnjem parku Tašmajdan u centru Beograda, vlasti su u dogovoru sa vladom Azerbejdžana nedavno podigle imponzantan spomenik izvesnom Gajdaru Alijevu, čoveku krajnje sumnjive biografije koji nikakve veze nema sa Beogradom i Srbijom, njenom kulturom, istorijom i vrednostima. Malo ko uspeva da zapamti kako se čovek sa spomenikom zove, a sve što zapravo znamo o njemu jeste da je bio prvi predsednik Azerbejdžana koga su smatrali jednim od KGB diktatora Srednje Azije.

….

http://www.malenovine.com/?p=4514

Zbunjuje me što  su  istovremeno na Tašmajdanu postavili i spomenik Miloradu Paviću.

Mogu samo da se nadam da Kalemegdan neće dobiti donaciju Rusije ili Venecuele.

Hrabro srce

Nemam običaj da šaljem “cirkularana” pisma –lanac nekih poruka, naročito onih kojim se najavljuje da će pošiljaocu doneti sreću ili još gore nesreću ako se ne pošalje na odredjeni broj adresa. Ako ih ne izbrišem odmah, jednostavno ih ignorišem.

Pismo koje mi je danas stiglo šaljem zato što je drugačaje, šaljem sa željom da se nikad ne zaborave veliki  ljudi koji nisu nikad bili u senzaciaja za medije i nikad nisu dovoljno nagradjeni za svoja neverovatna dela i hrabrost (mada sam sigurna da to njima i nije bilo važno). Pismo je kružilo svetom i očigledno stiglo da mene s  vremenskom  “distancom”, hrabra žena i humanista umrla je 12.maja 2008.

Navelo me je na razmišljanje o nama i ovde. Mislim da se u Srbiji nedovoljno posvećuje pažnja patnjama svih koji su proganjani, trpeli i fizičke i psihičke patnje,  stradali užasnom smrću u toku nemačke okupacije u II svetskom ratu, da se ne zna dovoljno koliko je posebno brutalno i ovde  jevrejska zajednica istrebljena, uz Srbe i Rome kao “ predstavnike niže rase” po tadašnjem nemačkom vidjenju sveta.  Nažalost, nacistički logori u Beogradu (verujem i širom zemlje) skoro su anonimna mesta, a verovatno je većina nas davno bila tamo- oni mladji, bojim se, nikad.

Nedavno su na TV prikazali muzej u okviru logora na Banjici. Teško je ne zaplakati….

Pamtiti zlodela ne znači da treba gajiti mržnju i čeznuti za osvetom, već  učiti iz istorije da se takve nasreće i užasi nikad ne ponove!

Ne trebaju nam novi ratovi!

Šaljite i pamtite!

Dubravka

Ps.  Pogledajte i http://www.irenasendler.org/

http://en.wikipedia.org/wiki/Irena_Sendler

 

Svet nije samo sada ovakav, on je uvek bio takav – nagradu ne dobiju uvek oni koji su je najdostojniji . Nedavno je u 98-oj godini umrla žena po imenu Irina Sandler. Za vreme Drugog svetskog rata ona je dobila posao u Varšavskom getu kao vodoinstalater-zavarivač. U njoj su bili skriveni motivi. Budući da je bila Nemica, znala je sve o planovima nacista po pitanju Jevreja. Na dnu svoje torbe za alat ona je počela da iznosi decu iz geta smeštajući ih u zadnji deo svog kamioneta. Imala je džak u kome je sakrivala veću decu. Tu pozadi ona je vozila i psa koga je naučila da laje kad god bi joj straža propuštala kamionče kroz kapiju geta. Vojnici, prirodno nisu hteli da se zadršavaju sa psom, koji je lajući prikrivao zvuke koje bi deca mogla proizvesti. Za vreme te delatnosti Irina je uspela da iznese iz geta i, samim tim spase 2500 dece. Nacisti su je ipak otkrili i   žestoko je izbili prebivši joj i ruke i noge. Irina je zapisala imena sve dece koju je spasla i taj spisak čuvala u staklenoj boci zakopanoj ispod drveta u zadnjem delu svog dvorišta. Posle rata pokušala je da pronadje preživele roditelje i da okupi porodice. Ali većina njih je okončala život u gasnoj komori. Deca, kojima je Irina pomogla bila su smeštena u domovima ili su bila usvojena. Prošle godine Irina Sandler je bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Nije je dobila. Tu nagradu je dobio Al Gor za slajd-šou o globalnom otpljavanju. U ovoj godini je tu nagradu dobio Barak Obama za svoja predizborna obećanja. Ulažem mali trud da Vam pošaljem ovo pismo. Nadam se da ćete i Vi postupiti tako. Prošlo je 65 godina od završetka Drugog svetskog rata u Evropi Ovo elektronsko pismo je kao znak sećanja na 6 miliona Jevreja, 20-tak miliona Slovenskih naroda (Rusa, Srba, Poljaka…. itd), desetina miliona hrišćana i 1900 hrišćanskih sveštenika ubijenih, streljanih, zlostavljanih, spaljenih, izmorenih glađu i poniženih. Sada kao nikada, posle izjava Iraka i Irana i drugih, čak i u blagoslovenoj Evropi – o tome da je Holokaust jednostavno mit, neophodno je uraditi sve da svet ne bi zaboravio šta se dogodilo, jer postoje neki koji bi to hteli. Ovo je pismo namenjeno 40 miliona adresa. Postani karika u lancu sećanja. Pomogni nam da ga pošaljemo celom svetu. Razdeli ovo svojim poznanicima i zamoli ih da ne prekidaju ovaj lanac. Hvala!

 

 

Poruke iz Zaječara

 

 

 

 

 

 

 

 

Za telo i dušu-pileća supa

Pileća supa-Chicken Soup-Brodo di pollo ricetta

Pileća supa nije samo omiljen domaći specijalitet, koji podseća na bake i mame, već je u mnogim zemljama širom planete tradicionalno smatraju lekom kojim možete pobediti nazeb i simptome iscrpljenosti posle bolesti.

Kažu da je “Chicken soup” lek i za dušu.

Lako se sprema uz malo strpljenja.

SASTOJCI:
1 pile (oko 1 kg)

1 veza zeleni (mešavina korenja paškanata, peršuna i šargarepe ili samo šargarepa)
nekoliko zrna bibera , 1 glavica crnog luka, 1 koren (manji) celera ili “nožice”- tvrdji lisnati deo, 1- 2 čena belog luka

2 l vode
po želji: peršunovog lista, tanki rezanci za supu

Pripremanje: Očišćeno pile operite, isecite na veće komade (belo meso, batak s karabatkom, ledja), stavite u lonac i nalijte hladnom vodom (oko 2l). Dodajte očišćenu i opranu zelen, celer i ostalo povrće, kao i  biber i posolite. Kuvajte na umerenoj temperaturi, da lagano vri, dok meso ne postane mekano. Supu procediti, može da se pije ili da se ukuvaju rezanci ili knedle od griza i  pospe iseckan persunov list. Meso i povrće iz supe servirati uz raznovrsne sosove (paradajz, sos s belim lukom, kiselim krastavcima) ili s renom, senfom ili nekim od gotovih preliva za meso.

Za paradajz sos je potrebno: supena kašika do dve ulja, malo običnog brašna, kuvani sok ili pire paradajz, soli ili neki slani začin od povrća. Zagrejati ulje u dubljoj posudi za kuvanje, dodati brašno da pokupi masnoću i malo prepržiti kao zapršku, smanjiti vatru i zaliti vodom ili supom uz neprekidno mešanje dok se ne napravi glatka masa sosa.

A evo šta na istu temu kažu Italijani: Il brodo di pollo può essere completato con gnocchetti o julienne di verdure o frittatine tagliate a striscioline sottili.

http://www.cucinare.meglio.it/ricetta-brodo_di_pollo.html

Kako odabrati?

Pročitala sam preporuke i uputstvo za odabir zdravog šteneta i prikladnog psećeg druga. Naravno, na moju priču i tekst koji sam mu pokazala, Stefan me pogledao s podignutom obrvom  i komentarisao da to možda može tako od tačke do tačke po spisku u Engleskoj ili Americi, ali da je dobro znati …..

Kako izabrati štene?

Veoma je važno da, ukoliko birate psa da vam bude društvo, naglasak bude na njegovom TEMPERAMENTU!

I ne bi bilo dobro da budete neodlučni po pitanju pola psa i da menjate odluku ako ste već o tome razmislili.

Kako utvrditi temperament šteneta?

Read the rest of this entry »

Želja želju stiže

Jaka želja, kažu, vodi njenom ostvarenju. Mnoge knjige (sada veoma u trendu) o putu ka uspehu govore o tome. Neke izreke čak opominju da pazimo šta i koliko želimo, jer nam se želja može ostvariti.
Mislim da nema deteta koje nije poželelo psa ili mačku, ipak često je u urbanim gradskim sredinama ta želja neostvariva ili dovodi do ružnih situacija, nehumanog tretmana životinja, necivilizovanog odnosa prema okolini.

Psa sam izmolila s 9-ostao je kod nas svega nekoliko meseci, probali smo i … poklonili ga , dalje ne znam šta je bilo…
Mlad terijer sam u stanu 8 sati dok smo mi bili svako na svom  poslu nije se ponašao u skladu s  očekivanjima (mojih roditelja). Dugo sam posle bila ljubimica dorćolskih streetera, ja ih se nisam plašila, a oni su osećali moju naklonost.

Mnogo godina kasnije u stanu u centru grada nismo ispunili sinu želju da ima psa. Ne samo da nam se naš stambeni prostor činio nepodoban (iz iskustva svog detinjstva), već i sve naše obaveze, česta putovanja i višečasovna odsustvovanja mogli su da podnesu samo papagaji i male kornjače.  Ponekad je ponovo postavljalo pitanje kako drugi imaju psa u stanu, naš odgovor je uvek bio isti-mi ne.
Prolazile su godine. Sad smo svi odrasli u istom stanu u centru grada. Sasvim nenadano, sin nas je pitao da li možemo da pričuvamo nekoliko sati bebu psa njegovih prijatelja dok su oni na svadbi. Bilo je smešno, vrlo zabavno. Nisam odmah osetila da nam se sprema invazija, a Stefan je, sad mi je jasno, jako želeo psa, baš takvog, živahnog, veselog Westija. Stefan ume jako da želi i da ostvari svoje želje.
Mene je ovaj put bilo lako slomiti, najzad posle tolikoh godina ostvariće se i moja želja.
Naš treći član porodice je bio protiv, ipak je pristao na tri nedelje privremenog boravka da vidimo koliko smo sposobni da sve funkcioniše bez značajnih problema za nas i za psića.

Neverovatno je da ima toliko onih koji se raduju našoj prinovi, čak i ako nemaju svoje kućne ljubimce. I svi su spremni da nam pomognu, na svaki način. Najzad, dobar osećaj da ljudi nisu potpuno otudjeni.
Sve smo pripremili (zajednički), ja sam pročitala brdo literature, uzbudjenje raste-on stiže, biće lepo i ne baš lako,  naročito za tog malog, njegova prva noć bez majke i drugih psića, a naš prvi ispit strpljenja i snalaženja.

Poželite nam sreću.

Od prvog do prvog plus pet

Od prvog avgusta do prvog septembra, plus pet, na vremenskoj liniji mog života na mikro nivou bilo je naporno, no ipak s nekim lepim trenucima, zanimljivim susretima, a ono što se dešavalo na makro nivou, posebno na nivou otadžbine veoma je deprimirajuće.

Neću se osvrtati mnogo, bar ne na užase politike i njene beskrupuloznosti, tragičnih posledica pomračenih umova, ekološke i vremenske katastrofe, a neke odraze toga uz komentare, koji mi zvuče kao da bi mogli biti moji, videla sam u Retrovizoru gospodina Živkova. http://www.b92.net/info/moj_ugao/index.php?yyyy=2008&nav_category=622&nav_id=316364

Svakog septembra godisnja izložba radova mladih Ateljea Mali Monmartr donese mi svež utisak da kod dece postoji neiscrpna energija, kreativnost i potencijal za umetnost, što samo pravi pedagozi umeju da cene i usmere. Divim se čudesnim radovima sestogodisnjaka na kojima se kao stvaran talasa veš na konopcu, vrtoglavim perspektivama stepenica njihovimh malo starijih drugara, misaonim kolažima tinejdžera… i nadam se da im neće uništiti inspiraciju i duh budućnost koju će živeti. Meni su oni uvek inspiracija.